Миљуша Јовановић (1917. – 1991.)

Миљуша Јовановић била је сестра генерала Арса Јовановића, првог начелника Генералштаба Југословенске народне армије. Kао припадница Прве пролетерске бригаде учествовала је у Игманском маршу крајем јануара 1942. Због смрзавања стопала остала је инвалид. После сукоба Тита са Стаљином у јуну 1948. генерал Јовановић је прихватио Резолуцију Информбироа, те је с још двојицом официра покушао да побегне у Румунију. Погинуо је у окршају с граничном патролом 11. августа 1948. Његова сестра, која никада није прежалила смрт вољеног брата, ухапшена је убрзо након тога. У то време била је на руководећој позицији у Савезу ратних војних инвалида.

У истражним затворима је провела скоро две године. Према Удбиној евиденцији у женским логорима на Голом и Св. Гргуру боравила је од 2. октобра 1950. до 6. фебруара 1954. године. Драгослав Симић је објавио Миљушино сведочење у књизи Женски логор на Голом отоку. Исповести кажњеница и иследнице (Драгослав Симић и Бошко Трифуновић, прир., Београд, ABC Product, 1990.). Симић је овако сажео свој доживљај ове изузетне личности: „У мојој професионалној каријери Миљуша је сасвим посебан лик, заузима почасно место, с невероватном, филмском биографијом. Припадала је Kомунистичкој партији до краја живота, рекло би се као ‘верник партије’, али онако занесењачки, баш као да је из романа Николаја Островског Kако се калио челик.“

„У 4 сата устајање, па строј, па стој, па пребројавање, па онда умивање на мору кобајаги, па се вратите, мало качамака вам даду, па онда идете на рад, цио дан на рад, па сунце, па бура, па то је до костију та бура… али то је најгоре било кад двадесет минута [лежите] у кревет, а двадесет минута стојите [буде вас]… седамнаест пута је то мене закачило једну ноћ.”

*Текст преузет са веб странице уметничког пројекта „Ви сте Партију издале онда када је требало да јој помогнете“. Захваљујемо ауторки и водитељки пројекта Андреји Kулунчић и њеним сарадницама на уступљеним материјалима.