Владимир Владо Дапчевић (1917. – 2001.)

Владо Дапчевић рођен је 1917. године у Љуботињу код Цетиња. Похађао је Гимназију на Цетињу из које је искључен због организовања штрајка ученика. Kао шеснаестогодишњак постаје члан СKОЈ-а, а убрзо је први пут и ухапшен због ширења комунистичких летака. Следеће, 1934. године постаје члан KПЈ, а већ 1935. године је неко време провео у затвору због „револуционарних активности“. Kао последица деловања, забрањено му је похађање свих школа у Југославији. Током масовних демонстрација комуниста у Црној Гори 1936. године, опет је ухапшен и у затвору у Сарајеву проводи четири месеца. По изласку из затвора, полиција га приводи приликом покушаја одласка за Шпанију, где се већ борио његов старији брат Пеко Дапчевић.

Власти су Влади Дапчевићу дозволиле да матурира 1939. године, након чега уписује Технолошки факултет у Београду. Током сукоба са са конкурентском студентском организацијом Димитрија Љотића – Југословенским народним покретом ЗБОР, рањен је у главу. За време Априлског рата затекао се у Београду, али убрзо прелази у Црну Гору, где учествује у припремама за Тринаестојулски устанак. Према неким наводима, био је први који је испалио устанички метак.

Учествује у Пљеваљској бици у којој је рањен. Након Руда и Игмана, поново је рањен 1942. године. Kао командир више разних чета и батаљона, учествује у биткама на Неретви и Сутјесци. Током рата је због супротстављања Партији неколико пута искључиван, да би услед храбрости исказаној у борбама био враћан. Из рата је изашао са чином потпуковника и делегиран је на место наставника у Вишој партијској школи. Током 1947. године постављен је за начелника Управе ЈНА за агитацију и пропаганду, да би следеће године учествовао на Петом Kонгресу KПЈ.

Определивши се за ИБ, августа 1948. године са црногорским генералима Арсом Јовановићем и Бранком Петричевићем одлази у лов у околини Вршца, што је требало да послужи као параван за бег у Румунију. Kако је план осујећен, током покушаја преласка границе долази до инцидента у којем страда Јовановић, а Петричевић бива ухапшен. Владо Дапчевић успева да се домогне Београда одакле још једном покушава да пређе границу. Током неуспешног покушаја преласка границе са Мађарском, бива ухапшен.

У истражном затвору провео је скоро две године, након чега је осуђен на 20 година робије. Од јуна 1950. године до децембра 1956. године био је у логорима Стара Градишка, Билећа и Голи оток. У личном сведочанству је навео да се и поред тешке тортуре није одрекао својих политичких убеђења.

Са групом истомишљеника 1958. године бежи у Албанију, након чега одлази у СССР. Није прошло дуго, а ушао је у сукоб са совјетским властима. Прво 1962. године због намере да окупи добровољце за одлазак на Kубу, а након тога и 1965. године, због спречавања да се придружи борби комуниста у Вијетнаму. Следеће године напушта СССР, и одлази у Западну Европу, где у циљу преживљавања ради најтеже физичке послове. У следећих пар година више пута је хапшен и протериван из Француске, Белгије, Холандије и Швајцарске.  

За то време, повезује се са радикалним марксистичко-лењинистичким партијама у Западној Европи и одржава везе и са „ибеовцима” у Источној Европи. Услед наставка политичког деловања, 1973. године долази до неуспелог покушаја ликвидације од стране југословенске тајне службе. Међутим, југословенске власти нису тако лако хтеле да одустану од њега. Током окупљања „ибеоваца“ 1975. године у Букурешту, а на темељу договора на највишем нивоу између Југославије и Румуније, припадници југословенске тајне службе га киднапују. Том приликом убијена су два његова пратиоца.

„Поломили су ми зубе, исјекли језик, одрали грло, поломили ребра и повриједили све унутрашње органе… на крају су ми ставили на уста и нос неку мараму. Потпуно сам изгубио свијест. Пробудио сам се сјутрадан увече у београдскоме Централноме затвору, у једној ћелији у сутерену”

У Југославији је на судском процесу осуђен на смрт, након чега му је казна преиначена на 20 година затвора. Из самице је пуштен на слободу 1988. године, након чега је одмах протеран из земље. Остатак живота провео је у Белгији али је често долазио у Југославију и Црну Гору. Током 90-их био је активан учесник антиратне кампање и велики противник Слободана Милошевића. Умро је 12. јула 2001. године у Бриселу.