Ева Грлић (1920. – 2008.)

Ева Израел рођена је 1920. у Будимпешти у сефардско-ашкенаској породици. Од бројне породице Холокауст су преживеле само она, ћерка Весна Домањи те очев брат Моше Израел. С обзиром на то да је у партизанима деловала као политичка радница, уређивала билтене и радила у редакцијама новина Гласило АФЖ-а за Славонију, Вјесник и Напријед, након рата запослила се као новинарка у редакцији загребачког листа Напријед. Ту је упознала Данка Грлића, с којим се венчала 1946., а идуће година родила је сина Рајка. У време раскола са Совјетским Савезом Данко Грлић је ухапшен и затворен на Голом отоку. Ускоро након тога ухапшена је и Ева, и то у два наврата. У првом налету одузет им је стан, а Еву су пустили из затвора након осам месеци. Изгубила је посао, постала бескућница, кћи Весна завршила је у дечјем дому, док су бригу о двогодишњем Рајку преузели стриц и прабака. Након што јој је супруг пуштен на слободу, Ева је поново ухапшена због једне реченице којом је изразила незадовољство те је осуђена на затвор на Голом отоку, где је провела две године.

Према Удбиној евиденцији у женским логорима на Голом и Св. Гргуру боравила је од 5. маја 1949. до 30. јануара 1953. Kао што је написала у књизи Сјећања, на робији је осим 16 зуба изгубила и сваку наду у систем у који је као млада веровала. До пензије је радила у фабрици Kатран, прво као обична радница, а потом као секретарица и уредница фабричких новина. У пензији је преводила с немачког и мађарског језика, писала приче те објавила мемоарску књигу Сјећања (1997.), те књигу прича Путник за Kраков и друге приче (2002.).

(…) послије голооточког искуства изгубила сам управо самопоуздање. Била сам преплашена. Бојала сам се гласно и нецензурирано изрећи своју мисао живећи у увјерењу да ће свака моја ријеч бити дојављена тамо гђе не треба. Још и сада имам фиксну идеју да се све што говорим, увијек и свугђе прислушкује… Страх међутим више и није нешто свјесно, он се временом увлачи у подсвијест и постаје тешко избрисив… Такав страх међутим може бити и изговор за било који смјелији и људскији поступак (Сјећања 1997: 275)

*Текст преузет са веб странице уметничког пројекта „Ви сте Партију издале онда када је требало да јој помогнете“. Захваљујемо ауторки и водитељки пројекта Андреји Kулунчић и њеним сарадницама на уступљеним материјалима.