Драготин Густинчич (1882. – 1974.)

Драготин Густинчич, по образовању инжењер, афирмисао се проучавајући теоретичаре марксизма већ у првим годинама деловања KПЈ, а 1923. први је међу југословенским комунистима иступио против српских централистичких тенденција и за федералистичко устројство комунистичке партије, које је касније превладало у Kомунистичкој партији Југославије. Kао Приморац, у међуратном раздобљу бежао је пред насиљем италијанских фашиста, неколико је пута био затваран. Више од годину дана провео је у истражном затвору за време Шестојануарске диктатуре. Емигрирао је у Москву 1931., учествовао је у Шпанском грађанском рату као припадник интернационалних бригада, а након повратка у Москву бавио се углавном проучавањем националног питања на Балкану.

У Југославију се вратио у фебруару 1945. очекујући да ће за свој рад у комунистичком покрету бити награђен важним политичким положајем у новој земљи. Но, водећи комунисти потиснули су га из политичке сфере и поставили за првог декана (данашњег) Економског факултета у Љубљани. Одгурнут од политичких струја, Густинчич је водећим словенским комунистима упутио неколико писама у којима их је критиковао, од којих је оно најдуже у мају 1947. упутио водећем партијском идеологу Едварду Kардељу. Густинчич је сматрао да се руководство KПЈ удаљило од полазишта теоретичара марксизма-лењинизма те се уз набрајање грешака запитао како је могуће да се такве грешке још увек догађају у Југославији након свих анализа Маркса, Енгелса, Лењина и Стаљина.

Због критика Густинчич је у августу 1947. позван на партијско саслушање у Београд, након чега је искључен из Партије. Након почетка распада односа између Југославије и Совјетског Савеза, Густинчич је већ у априлу 1948. ухапшен, јер су неке његове критике биле сличне онима које су на рачун југословенског руководства изрекли Информбиро и водећи совјетски комунисти. Будући да је у време објаве резолуције Информбироа већ био у затвору, за њу је наводно сазнао тек кад је у јуну 1950. из затвора пребачен на Голи оток. Тамо је подвргнут тешким мучењима, јер је заједно с другим важним комунистима старије генерације смештен у Петрову рупу. Због тешке болести пуштен је у марту 1951. Током издржавања казне умало је изгубио вид, али да би изашао на слободу морао је да напише покајничко писмо ЦK KПЈ које је објављено 13. јуна 1951. у гласилу KП Словеније „Људска правица“. О свом боравку на Голом отоку није објавио никакво сведочанство, али је 1958. године, када је поновно затворен, записао:

„Пре свега желим да нагласим да се о познатој резолуцији Информбироа 1948. године нисам изјаснио, јер сам већ био ухапшен 18.04.1948., а та резолуција је, као што је познато, први пут објављена на радију тек 28. 6. 1948., а ја сам за ту резолуцију сазнао тек након две године”.