Јелена Халец Хађикан (1919. – 1992.)

Јелена Халец рођена је 1919. године у међимурском селу Горичани у многочланој породици угледног занатлије. С осамнаест година напушта завичај са супругом Антуном Хађиканом и долази у Загреб 1937. године, где се запошљава као фабричка радница. Запрепашћена бедом пролетерског живота, приклонила се комунистичким идеалима праведног и егалитарног друштва.

Ћерку Олгу добила је 1938. године. Након дактилографског курса, запошљава се као чиновница у Хигијенском заводу. Убрзо се повезала с ослободилачким покретом и све до 1944. године потајно слала лекове, медицински прибор, па чак и рентген-апарате, партизанима. Притом је ризиковала сопствени живот, као и животе чланова своје породице.

У KПЈ је примљена 1942. године. Након провале у министарству, Јелена Хађикан, као трудница, одлази у партизане, где је крајем 1944. године родила сина Слободана. Не кријући разочарање због бројних каријериста и полтрона које је упознала међу партизанским вођама, још је у рату закључила „да ти људи никада неће изградити прави социјализам“. Управо због тог разочарања, Јелена Хађикан се јавно определила за Резолуцију Информбироа у лето 1948. године. Након тога, избачена је из Партије, разрешена дужности одборника, отпуштена с посла те заједно с породицом избачена из стана на Шалати.

Ухапшена је 2. новембра 1948. године и након девет месеци проведених у истражном затвору, углавном у самици, осуђена је на две године „административне казне“. У августу 1949. године, вагоном за стоку, такозваним фургоном, долази у Београд, одакле је с групом политичких затвореница премештају у Рамски рит. У овом мочварном подунавском крају затворенице су даноноћно копале канале за наводњавање, али је, због снажног ветра и блата, њихов посао био узалудан и, углавном, бесмислен. Јелена је била изложена физичком насиљу управе и других затвореница јер није одустајала од свог уверења у оправданост критика на рачун Тита и KПЈ.

У марту 1950. године, с првом групом затвореница, у пратњи иследнице Марије Зелић, пребачена је у женски логор на Гргуру, а потом на Голи оток. Била је непрестано изложена „бојкоту“ затвореница, бескрајном низу срамоћења, понижавања, кажњавања, прања мозга и физичког исцрпљивања јер није поштовала захтеве управе за „ревидирањем става“ и јер није могла, нити хтела, да туче остале кажњенице. Већина жена у књизи „Женски логор на Голом отоку“ сведочи како је Јелена Хађикан била подвргнута највећем терору, али и да је изазивала опште поштовање, као оличење комунистичке правдољубивости и доследности.

И након пуштања на слободу, 3. јануара 1953. године, након четири и по године затвора и логора, Јелена Хађикан није била слободна ни мирна грађанка. Због свог досијеа политичке затворенице (од 42 странице), променила је посао код тринаест загребачких предузећа. Сарадници Удбе, а касније СУП-а, пратили су сваки њен корак, затварали је током посета важних политичара Загребу, а уценама су претили и њеној деци, Слободану и Олги, који су, напослетку, емигрирали у Kанаду. До краја живота Јелена је патила од психичких проблема и поремећаја, а најбоље се осећала у природном амбијенту, у кућици у виногорју око Сесвета. У интервјуу београдском новинару Јовану Петричевићу крајем 1980-их, изјавила је: „Била сам 1948. оно што ћу бити до краја свог живота – комунист.“

*Текст преузет са веб странице уметничког пројекта „Ви сте Партију издале онда када је требало да јој помогнете“ . Захваљујемо ауторки и водитељки пројекта Андреји Kулунчић и њеним сарадницама на уступљеним материјалима.