Голи оток – југословенска јавна тајна

Југословенска тајна полиција забрањивала је логорашима који су излазили на слободу да говоре о Голом отоку и својим искуствима у логору. Логораши су пре изласка на слободу морали да потпишу тзв. „Обавезу” у којој су се обавезали на ћутање о догађајима у логору под претњом поновног затварања. Повратници на слободу углавном су разговарали о Голом отоку само са људима од највећег поверења. Тако је Голи оток дуго био југословенска јавна тајна. Тема обрачуна са Стаљиновим присталицама прво се почела пробијати кроз књижевност још крајем 1960-их година, романом Драгослава Михаиловића „Када су цветале тикве“. Након Титове смрти 1980. године објављене су десетине романа (Исаковић, Хофман, Селенић, Михаиловић) који су се темељили на сведочанствима бивших логораша који су у годинама поступне либерализације друштва отворили ову тему. У исто време јављали су се јако штури и закаснели одјеци сужбене хисториографије те апологије људи из апарата државне безбедности из времена сукоба Тито – Стаљин који су оправдавали постојање логора за интернацију тврдећи да би „без Голог отока цела Југославија постала Голи оток”. Почетком осамдесетих година 20. века репресија и насиље у раздобљу сукоба са Стаљином постали су и тема играних филмова, међу којима се по популарности издвајају „Балкански шпијун” те „Отац на службеном путу”. Појављивање филмова, сведочанстава и такозване „књижевности Голог отока” снажно је деловало на југословенско друштво које се већ суочавало са кризом. Упркос историјском контексту настанка логора, сазнања о мучењима на Голом отоку и суровом репресивном апарату додатно су разочарале бројне људе и допринеле растућој кризи поверења у југословенски комунистички поредак. Но, услед распада Југославије логор је остао неистражена тема и не превише интересантна заоставштина бивше заједнице новим државама наследницама.