Жени Лебл (1927. – 2009.)

Жени Лебл је рођена у грађанској породици секуларних Јевреја у Алексинцу 1927., а од 1932. до Другог светског рата живела је у Београду. Отац, инжењер рударства, одведен је у немачко заробљеништво као официр војске Kраљевине Југославије одмах на почетку Другог светског рата, а мајка, бака и бројни други чланови породице страдали су у логору Сајмиште. Жени и њен брат Александар успели су да избегну прогон Јевреја бекством из Београда – Жени се у децембру 1941. склонила у Нишу под лажним именом код Јелене Главашки, добитнице признања Праведник међу народима, а Александар Лебл је, након скривања у Сплиту,  доспео у логор на Рабу где се 1943., након пада Италије, придружио партизанима.

Жени је, под лажним именом Јованка Лазић, ухапшена почетком 1943. и одведена на присилни рад у Трећи Рајх, а ослобођење је дочекала у берлинском затвору Гестапоа. Након повратка у Београд затекла је нове станаре у породичној кући, а захваљујући упорности, знању језика (немачки, руски, француски) и челичној вољи завршила је гимназију, започела студије права и уписала Новинарско-дипломатску високу школу те упоредно радила као сарадница Политике. Након Резолуције Информбироа у лето 1948., у априлу 1949. оптужена је за „клевете против народа и државе“ јер је препричала виц о Титу као „љубичици белој од сто кила“. Међутим, као у низу сродних случајева, прави разлог је било подметање колега из редакције који су претендовали на место дописника у Паризу за које је Жени била предложена.

Испитивана је и мучена у Главњачи те након изрицања административне казне упућена у женске „логоре за преодгој“ у Рамском риту, Забели, Гргуру и на Голом отоку. Према евиденцији Удбе у логорима је боравила од 28. априла 1949. до 30. августа 1951. Након повратка у Београд није могла да пронађе посао те је низ година тражила дозволу за одлазак у Израел, где напокон одлази 1954. године и наставља борбу за нову егзистенцију. На потицај Данила Kиша, који је с Александром Мандићем снимио документарац Голи живот (1989.) о судбини жена на Голом отоку и Св. Гргуру, написала је и објавила књигу Љубичица бела (1990.) с истом темом.

„На твојој грбачи свети Гргуре, почело је оно класично питање „Бити или не бити?” Ако бијеш – бићеш. Ако не бијеш – бићеш бијен.“

„Добиле смо бодљикаву жицу. Требало је да саме себе оградимо, не знам зашто. Боље бодљикаве жице од мора није било.”

„Срамне странице историје треба да буду записане .. за будућност. Да се не би поновило.”

*Текст преузет са веб странице уметничког пројекта „Ви сте Партију издале онда када је требало да јој помогнете“. Захваљујемо ауторки и водитељки пројекта Андреји Kулунчић и њеним сарадницама на уступљеним материјалима.