Логор за политичко преваспитање 1949. – 1956.

Голи оток био је највећи логор у саставу логора и затвора за затварање ибеоваца. За шест година његовог постојања кроз њега је прошло око 13.000 особа, те је на разне начине на острву умрло 287 особа. У раздобљу од 1949. до 1956. године постојало је неколико мањих логора на Голом отоку, три за мушкарце и један за жене. Југословенска тајна полиција (УДБА) руководила је логором присиљавајући логораше да малтретирају друге логораше. Читав састав Голог отока темељио се на идеји да логораш мора проказивати друге Стаљинове присталице на копну те физички и вербално нападати оне логораше који још подржавају Совјетски Савез.

На Голом отоку је постојао читав производни погон где су логораши радили у тешким условима; каменоломи, пилане, израда намештаја, вађење песка, поправке мањих бродова, производња плочица, итд. Логораши су већи део дана радили у неком од ових производних погона и тако тајној полицији обезбеђивали зараду. Логор је затворен крајем 1956. године престанком сукоба са Совјетским Савезом.

Када је реч о конкретним логорима (тзв. градилишта) на Голом отоку, треба нагласити да је у релативно кратком раздобљу од 1949. до 1956., након објаве Резолуције Информбироа 1948., ондашња власт за потребе тзв. политичког преваспитања кажњеника (ибеоваца) изоловано острво претворила у тајни логор. У свега неколико година на острву су у највећој тајности подигнуте и уређене различите грађевине у сврху прихвата кажњеника, а врло брзо биће организован и индустријски погон који је имао вишеструке функције.

Организујући помно одабрана места за изолацију кажњеника опасана бодљикавом жицом или високим зидом, насеље за њихов групни смештај, појединачне ћелије (самице), управне зграде за иследнике и службу осигурања, бункере и стражарнице за чуваре те површине за присилан рад (каменоломи, површине за пошумљавање острва, пољопривредне површине), обликовани су простори прилагођени посебном острвском крајолику, али и строго намењени централној функцији логора. Сви ти простори и грађевине омогућавали су спровођење изолованог живота, успостављање логорске дисциплине и спровођење пирамидалног састава управљања и надзора како би у највећем могућем степену осигуравали основну политичку функцију логора: политичко преваспитавање кажњеника.

На Голом отоку постојала су четири логора. Први логор „Стара Жица“ у трајању од 1949. до. 1950., други логор „Велика жица“ у трајању од 1950. до 1954. и трећи голооточки логор (Р-5 или женски логор) који је трајао од 1951. до 1952. године и сви они су били смештени изнад природних увала Татиња, Вела Драга и Вела Сењска усред оголелог каменог крајолика острва и то на посебном месту камених удолина које су обликовале крашке бујице па су тако створиле природно место за логоре.

За разлику од осталих голооточких логора, четврти логор „Петрова рупа“ који је постојао од 1950. до 1954. године налазио се у унутрашњости острва. Међутим, тај потпуно изоловани логор намењен „непоправљивим ибеовцима“ био је скривен од осталих логора на Голом отоку како би се ова група посебних ибеоваца изоловала од других кажњеника. Тако је настао логор у напуштеној рударској јами која је избушена у раздобљу између два светска рата када су се вршили рударски ископи приликом тражења бокситне руде.

Треба нагласити да је Голи оток био највећи логор за интернацију стварних и наводних Стаљинових присталица на коме је интернирано највише особа. Међутим, он није био једини. Осим њега постојала су два логора на острву Гргуру, један за жене и један за официре Југословенске армије. Осим тога, ибеовци су интернирани у затворе у Билећи, Пожаревцу, Старој Градшци, затвор на острву Угљану, те у логор Рамски рит близу границе са Румунијом. Но, логор на Голом отоку једини је функционисао као место интернације ибеоваца током целокупног трајања сукоба од 1949. до 1956. године. Под оптужбом за подршку Стаљину током наведеног раздобља укупно је у Југославији затворено 15. 737 особа у различите логоре и затворе.