Голи оток у савременој хрватској култури сјећања

Голи оток представља једно од историјских и симболички најважнијих места у савременој историјии Хрватске. Негостољубиво острво подно Велебита обележено је као средишње место репресије југословенског комунистичког режима над неистомишљеницима. Но упркос његовој историјској и симболичкој важности, на постојање некадашњег логора, касније затвора, данас упућују тек девастирани објекти у рушевинама који пропадају у острвском камењару. Пажљивији посетиоци на острву ће уочити и неколико информативних плоча, односно спомен-плоча посвећених жртвама као и туристичко-угоститељске садржаје врло упитне примерености. О музејско-образовној установи која би на темељу професионалних историјско-истраживачких, музејско-дидактичких и педагошких стандарда тематизовала „Голи оток”, може се у овом тренутку само сањати.

Девастација простора некадашњег логора, касније затвора, нужно илуструје однос хрватске државе и хрватског друштва према Голом отоку и његовим жртвама. Голи оток и његове жртве данас су само једна у низу споредних тема у култури сећања, остављених на бригу малобројним ентузијастима које најчешће породична историја веже уз болну тему. С обзиром на важност тематизовања диктатура у изградњи демократске политичке културе, као и на истакнуту улогу комунистичке репресије у култури сећања већине савремених посткомунистичких друштава у Европи, поставља се питање зашто је то тако.

Разлози скромне видљивости Голог отока у хрватској култури сећања су вишебројни. Говорећи о маргиналној заступљености теме Голог отока у хрватској култури сећања и ретким исказивањем емпатије према жртвама, треба за почетак рећи да амбивалентан однос према жртвама логора за преваспитање датира још из раздобља социјалистичке Југославије. Комбинација незнања о околностима хапшења, депортација и услова боравка затвореника на Голом отоку с једне стране, те страха од совјетске инвазије и њених последица с друге стране, резултирала је сумњичавим питањима која и данас обликују јавно мишљење о овој теми. Нека од тих питања су: јесу ли на Голом отоку били политички затвореници или пак обични криминалци? Ако су били политички затвореници, јесу ли они заиста били ватрени Стаљинови поборници? Ако су били стаљинисти, шта се друго уопште могло и учинити осим да буду интернирани на изоловано место? Ако нису били стаљинисти, како су се уопште нашли у ситуацији да буду ухапшени и интернирани?

Чињеница је да су неки од логораша на Голом отоку били ватрене присталице Стаљина што компликује ситуацију са признавањем статуса жртве и оним затвореницима који су на Голом отоку завршили само зато што их је неко злонамерно проказао као наводне присталице Резолуције Информбироа. Политичке елите комунистичке Југославије настојале су прикрити, односно оправдати политичку репресију над опонентима што делимично објашњава амбивалентан однос према Голом отоку у социјалистичкој Југославији. Ћутање, произвољна конструкција оправдања и блаћење политичких противника легитимне су стратегије у свакој диктатури.

Грађевина на Голом отоку

Аутор фотографије: Борис Стаменић

После затварања затвора и одласка последњих затвореника крајем осамдесетих година 20. века, планирало је да се изгради туристичко насеље на острву, но планове за развој туризма на острву прекинуо је почетак рата у Хрватској 1991. године. Иако изван подручја захваћеног ратним сукобима, објекти некадашњег затвора на Голом отоку су сасвим опљачкани, девастирани и препуштени забораву. Сточари из околних насеља Голи оток користе за испашу оваца које неометано лутају по острву.

Но, одговор на питање зашто жртве политичке репресије на Голом отоку ни данас у демократском, посткомунистичком поретку не наилазе на једнозначно уважавање и широко друштвено признање, захтева детаљнији увид у савремену хрватску културу сећања и вредносно-идеолошке оквире савременога хрватског друштва. Први разлог маргинализације Голог отока у хрватској култури сећања је етничка структура заробљеника. Након 1990. године у посткомунистичким друштвима превладала је етноцентрична политика историје. Релативно низак постотак Хрвата међу логорашима не квалификује га као место националног страдања. Други разлог је идеолошка оријентација жртава. Без обзира на то јесу ли били или нису били присталице Резолуције Информбироа, многи заробљеници били су уверени комунисти, Југословени и ветерани Народно-ослободилачке борбе. Та чињеница се такође негативно рефлектује на њихову перцепцију у делу хрватскога друштва. Због идеолошке оријентације великог броја затвореника, Голи оток се не уклапа у нове историјске наративе. Иако је јавно препознат и признат као симбол репресије у комунистичкој Југославији, Голи оток не представља средишњи елемент антикомунистичког дискурса у Хрватској што последично смањује и његову генералну видљивост.
Трећи разлог маргинализације Голог отока у хрватској култури сећања је Домовински рат, односно чињеница да је рат за независност Хрватске већ током његовог трајања у првој половини деведесетих година 20. века афирмисан као средишњи вредносни и идентитетски симбол хрватског друштва. Рат у контексту распада социјалистичког поретка и вишенационалне федерације представља колективно искуство које Хрватску разликује од већине посткомунистичких друштава у Европи те делимично објашњава и разлике у односу према меморијализацији савремене прошлости.

С друге стране, треба нагласити да се вишеструко искуство ратова и идеолошки мотивисаног насиља на подручју Хрватске у 20. веку данас огледа у спором, али приметном тренду плурализације хрватске културе сећања те макар имплицитној коегзистенцији некада непомирљивих супротности. Иако је реч о начелно позитивном процесу, плурализација културе сећања резултира и стварањем перцепције конкуренције међу жртвама као и осећаја у делу јавности да „они други маре само за своје, а наше жртве не виде и не признају” што последично води у нове поделе и сукобе. У којој мери политичко насиље и његове жртве заокупљају део јавности видљиво је из огорчених коментара на порталима и друштвеним мрежама. Анонимност учесника расправа на интернету засигурно придоноси радикалности изречених ставова који неретко прелазе у увреде и претње. Истовремено, све више људи се повлачи из дискусија у јавном простору преплашени говором мржње или пак уз констатацију да их ни историја ни политика не занимају. У таквим околностима, жртве политичког насиља често падају у други план и постају потпуно небитне. Позитивно је да се представници власти или барем њихове изасланици са венцима могу видети на годишњим комеморацијама на Голом отоку. Представници политичких институција Републике Хрватске посећују Голи оток најчешће 23. августа поводом Европског дана сећања на жртве свих тоталитарних и ауторитарних режима. Међутим, између слања изасланика са венцем и изградње музејско-едукацијске инфраструктуре са квалификованим особљем и програмима дуг је пут који захтева значајна улагања те спремност различитих политичких и друштвених актера да подрже тај процес.

Упркос непостојању меморијалне установе и пратећих садржаја, интерес домаћих и страних посетилаца за разгледавањем Голог отока подстакао је развој туристичке инфраструктуре у аранжману предузетника из околних насеља на Крку, Рабу, те у Сењу и Јурјеву. Некадашњи логор, односно затвор на Голом отоку користи се притом за рекламирање излета и израду сувенира који багателизују патњу голооточких затвореника. Посетиоци се могу провозати острвом каменим стазама у приколици коју вуче трактор са натписом „Голи Еxспрес”. Посетиоцима на располагању такође стоји и угоститељски објекат „Пржун” што у локалном дијалекту значи „Затвор”. Острво повремено посећују и тзв. „парти бродови” на којима свира гласна музика.

Пристаниште на Голом отоку 2018.

Аутор: Борис Стаменић