Ђина Маркуш (1920. – 2006.)

Ђина Маркуш рођена је 1920. у трговачкој породици у Цетињу. Још као гимназијалка приклонила се комунистичким идејама. Као и многе младе црногорске и југословенске комунисткиње, следила је у томе мушке чланове породице. Спремала се за студије медицине у Београду када су 1941. Италијани окупирали Црну Гору. Због илегалног рада и подршке комунистима убрзо се затекла у фашистичком затвору Богданов у Цетињу. Због борбеног деловања у партизанским редовима била је поновно заробљена и интернирана у логор све до капитулације Италије, да би се потом вратила преко Словеније и прикључила партизанима у завршним акцијама ослобођења Црне Горе и Југославије.

Из рата ће изаћи као млада комунисткиња с признањима за беспоштедну посвећеност антифашистичкој борби и револуцији. Након рата, Ђина Маркуш добија политички поверљив посао поштанске службенице у Београду. Почиње послератни живот испуњен ентузијазмом, обновом и изградњом земље те колективном посвећеношћу остварењу револуционарних идеала. Након објаве Резолуције Информбироа 1948. муж Ђинине сестре, војни официр Видо Ђурашковић, извршио је самоубиство у Београду јер је знао да му прети хапшење и депортација на Голи оток. Недуго затим ухапшена је и Ђина под оптужбом да је штампарска слова из поште слала у иностранство ради антијугословенске пропаганде. Била је једна од многих комуниста који су се у то доба бунили против „дипломатских магацина“ који су најавили послератно класно раслојавање и формирање црвене буржоазије.

Ухапшена је 1949. и неко је време провела у истражном затвору Главњача у Београду, а потом је одведена на Голи оток и Св. Гргур. Пуштена је из логора 1952. До саме смрти није успела да се прилагоди „нормалном животу“. Патила је од тешке и дуготрајне несанице и често је западала у стања која су наликовала на кататонију (непокретност, згрченост тела, ћутање). Лечена је у више психијатријских установа.

Године 1989. написала је (необјављене) мемоаре о данима проведеним на Голом отоку и Св. Гргуру. Умрла је 2006. од прекомерне дозе таблета за спавање.

«Стадох и укочих се, од страха не могу маћи. Гурнуле ме у строј и поче туча. Са једне и друге стране пљуште ударци песницама. Онако слаба не издржах ни два метра, почех да падам, али ме оне придигоше и наставише да туку, као да се такмиче која ће више и боље. Туку и пљују, а то ми је било најтеже, најстрашније, слинави испљувци клизе ми по лицу, рукама, коси …”

*Текст преузет са веб странице уметничког пројекта „Ви сте Партију издале онда када је требало да јој помогнете“. Захваљујемо ауторки и водитељки пројекта Андреји Kулунчић и њеним сарадницама на уступљеним материјалима.